Cesto se u medijima, povodom nekakvih domacih ili stranih manifestacija i festivala odrzanih pod sicusnom kupolom plavog jugoslovenskog neba, pisalo u negativnom kontekstu, u smislu festivalske megalomanije, suvisnosti i stvaranja laznog glamura, trosenja novca i slicno. "Autori" takvih tekstova, naravno, nikad nisu preskocili prag pozorista, arena, muzeja, podruma i laguma i drugih scenskih prostora da potvrde te svoje floskule. Cinjenice i istina su, medjutim, na drugoj strani. Da zanemarimo muzicke svecanosti, horska il fol klorna takmicenja, BEMUS-e i BITEF-e, okrenimo se filmu i odredjenoj "gladi" za sva dogadjanja sa ili oko filma, sa zeljom da se sazna kakve su sve mogucnosti u svim aspektima naseg zivota - umetnosti, nauke, medicine, istrazivanja u vazduhu, na zemlji, pod zemljom i pod vodom, u sportu i turizmu, u ekologiji, u duhovnom zivotu, seksu, da ne nabrajamo dalje, do one krajnje granice ljudske radoznalosti - da li smo sami u svemiru, ili "sta se desava posle"...

Nekada su na televizijskim ekranima, u odredjeno vreme, izlazili redom po "jedan autor i jedan film" ili "tri autora i tri filma", pa se publika navikavala da u TO odredjeno vreme prati bas takvu kategoriju filmskog zanra. Nekada su postojali specijalizovani bioskopi u kojima su prikazivani samo kratkometrazni filmovi pred prilicnim brojem zahvalne publike. Nekada se pred svaki "bioskopski" film publici darivao dokumentarac i "crtic", uz obavezne filmske zurnale. Bilo nekad. Sve je ukinuto, izuzev verne publike koja ce uvek pronaci svoj interes u jednom, smotri filmova o usponima na vrletne visove Anda ili Himalaja, ili strpljivom pracenju arheologa ili konzervatora kako rekonstruisu rimske mozaike kockicu po kockicu, odnosno sastavljaju parcice nekakve pompejanske klozetske solje iz patricijskih bordela, grada koji je kao Sodoma i Gomora nestao pod pepelom.

Ideja za pokretanje kolaznog programa pod naslovom "Svi nasi festivali" treba da otkrije i onima koji za takve dogadjaje nisu znali, da tako nesto postoji, i to, bogami, dobro postoji. Pored ovog jedinstvenog "drzavnog festivala" na kome se prikazuju kratke forme, ali i vazni filmski i video zapisi, stanovnici glavnog grada zemlje, imaju samo mamutski FEST, koga se ne doticu primedbe "doticnih kriticara". Sa neverovatno skromnim najavama, bez marketinga (koliko para, toliko muzike), u malim intimnim salama sirom grada, tu i tamo odrzavaju se festivali za koje "siroko obcinstvo" malo zna. Medjunarodni festival arheoloskog filma, Medjunarodni Festival etnoloskog filma, Festival podvodnog filma, Medjunarodni Festival studentskog filma, Festival stvaralastva mladih, Low-fi video, Mikrokino FEST, Festival ekoloskog filma, fotografije i karikature na Kopaoniku, TV festival u Baru, Festival TV reportaze u Somboru, Festival jugoslovenskog animiranog filma u Cacku, Medjunarodni Festival sporta, turizma i ekologije na Zlatiboru, Susreti decjih radionica i medjunarodna skola u Vranju, i tako dalje, nikako ne znace nepotrebno rasipanje para, posto svaka od ovih manifestacija ima i previse publike koja ne uspeva da udje u dvorane. Pa, onda, kome su ti proizvodi, ti snimci, te price namenjene? Publici, naravno.

Jugoslovenska kinoteka, kao i svi arhivi u svetu, duzna je da prikuplja, cuva i neguje sva ostvarenja, bez obzira na zanrove, vrstu tehnike kojom su snimljena. Zbog toga je na neki nacin i logicno da se u sali njenog Muzeja priredi i prikaze program sa svih tih razlicitih (ukljucujuci i "gay") festivala, i zbog njihove afirmacije u ovom trenutku i zbog publike koja moze da pravi poredjenja. To je istovremeno i neka vrsta ankete, ispitivanje javnosti u vezi sa opredeljenjem u korist "malih formi".
Snimajte i gledajte filmove!

Nikola Majdak