Jugoslovenska kinematografija ucestvovala je na mnogim svetskim festivalima sa vise ili manje uspeha, ali saradnja sa Kino-forumom ZLATNI VITEZ obelezena je na poseban nacin. Prvo treba objasniti da je puni naslov ovog medjunarodnog festivala: ZLATNI VITEZ - Medjunarodni kinoforum slovenskih i pravoslavnih zemalja. Iz naslova bi se moglo zakljuciti da je on ogranicen samo na Slovene ili samo na pravoslavce, sto je pomalo apsurdno. Poljaci i Cesi, na primer, slovenski su narodi, ali su katolici. Sa druge strane, Rumuni i Grci (do Kopta i Etiopljana ne treba ici), pravoslavni su narodi, ali ni priblizno nisu Sloveni. Ta cudna formula je mozda proizasla iz jedne misli F.M. Dostojevskog, koji je upravo to rekao:" Za Ruse, od svega najvaznije je pravoslavlje i slovenstvo". Iz prakse se pokazalo, medjutim, da su vrata ovog festivala otvorena za sve umetnike cistih namera.

Festival je osnovan pre 11 godina od strane sjajnog ruskog filmskog glumca Nikolaja Petrovica Burljajeva (IVANOVO DETINJSTVO) u Moskvi, i sa blagoslovom patrijarha moskovskog i cele Rusije Alekseja II. Specifikum ovog festivala je da se svake godine odrzava u drugom gradu, sto na neki nacin govori o njegovoj ulozi mirotvorca i prenosioca ideje zblizavanja medju ljudima cistog srca i teznji ka uzvisenosti duse.

Posle Moskve, 1993. godine grad domacin bio je Novi Sad, a posle slede Kijev, Tiraspolj, Minsk, Smolensk, Tambov i drugi. Neosporna cinjenica je da su se nasi filmovi vracali sa festivala sa pregrstima nagrada, koje nisu tek tako dodeljivane vec je kvalitet filmova tome valjano doprinosio. Od samih nagrada vaznije je kako su nasi sineasti docekivani od strane publike i zvanicnika tih drzava, kojim zanosom su patnje srpskog naroda bile u poslednjoj deceniji dvadesetog veka oplakivane, a da se i ne govori o tragicnoj 1999. ratnoj godini, kada je "Milosrdni andjeo" - vesnik NATO-vske invazije prosipao sa neba tone i tone zatrovanog ubistvenog orudja na otvorene gradove, sela, mostove, vozove, kolone izbeglica. Maja 1999. godine, u vreme najzescih bombardovanja, autobus pun filmskih poslenika krenuo je iz Beograda ka Smolensku, gde se odrzavao 9. Forum. Pod okriljem noci (!) autobus, "misleci" da moze da se sakrije od urokljivih ociju agresora, projurio je neverovatnom brzinom pancevackim mostom i svim drugim mostovima do severnih granica zemlje (a mostovi su bili omiljena poslastica napadaca), krivudavim putevima panonske ravnice, da bi se dokopao susedne zemlje za prolazak ka cilju. Posle duze od 50 sati neprekidne voznje - konacno Smolensk. I tada, ono sto mozda predstavlja vise od drugih nagrada, proslavljeni Nikita Mihalkov, tada sa svojim filmom u Kanu, napusta glamurozni festival, dolazi u Smolensk da bi braci Srbima dao podrsku i osudio sve one koji izmedju dve koka-kole odlaze nad Novi Sad, Beograd, Aleksinac, Nis, Pancevo, na partiju video igrica samozadovoljivsi se brojem razorenih zivotno vaznih objekata, bandera, skola, mostova, pobijene dece u stanovima. Takav pozdrav, takva podrska velikana svetskog filma jedna je od najdrazih nagrada koju jedna kinematografija moze da dobije.

Na 49. Festivalu Jugoslovenskog dokumentarnog i kratkometraznog filma, u okviru pratecih programa, bice prikazan izbor ostvarenja koja su na manifestacijama "Zlatnog viteza" osvajala pojedine nagrade. Predstavljanje svih nagradjenih filmova bilo bi nemoguce jer bi to preteglo sve ono cemu sada stremimo: pomoci domacoj kinematografiji u vremenu koje je pred nama.

Nikola Majdak