Dugo ocekivano gostovanje konacno se ostvaruje: izbor filmova sa svetski poznatog (a nekada i najvaznijeg) festivala dokumenatarnog i kratkog filma, Oberhauzena, bice prikazan beogradskoj publici.

Jedva godinu dana mladji od beogradskog, festival u malom rudarskom gradu, u srcu Rurske oblasti, u Oberhauzenu, osnovan je 1955. godine sa ciljem da podstakne, pre svega, razvitak nemacke posleratne filmske produkcije, da kulturno ozivi ovu oblast, da otvori prozor u svet. U pocetku cisto nacionalni, na preporuku legendarnog britanskog dokumentariste DZona Grirsona (John Grierson) brzo se internacionalizuje, da bi postao centar i mesto hodocasca svih onih koji su, trazeci istinu gledanu okom svojih kamera, zeleli da promene svet. Prvi direktor ovog festivala bio je Hilmar Hofman (Hilmar Hoffmann), koji ce posle povlacenja 1970. godine, postati jedna od najznacajnijih licnosti nemackog kulturnog, politickog i javnog zivota. Njega je na polozaju direktora festivala zamenio Vil Veling (Will Wehling), sarmantni, neumorni, pronicljivi selektor i rukovodilac. Njega, opet, posle smrti nasledjuje vredni Volfgang Ruf (Wolfgang Ruff).

Festival se odvijao pod motom "Put ka susedu" i tezio je vecem zblizavanju, pre svega podeljene Nemacke, a kroz to priblizavanje i kapitalistickog i socijalistickog bloka.

U pocetku, tematski, izbor se u prvom redu svodio na politicke i socijalno angazovane filmove, sa nesto manje paznje poklanjane drugim zanrovima, ali nikada nista nije bilo prepustano slucaju. Nagrade su bile obazrivo (cak i previse) odabirane i dodeljivane i zato svako tamo dobijeno priznanje predstavlja za dobitnike dalji put ka afirmaciji autorske licnosti. Gosti festivala nisu ni primecivali da je taj gradic, skoro bez hotela i kulturne proslosti, zapravo jedno dosadno i ruznjikavo mesto. Ono sto je zracilo u njemu, bila je festivalska dvorana, vrlo funkcionalna, iz koje se nije izbijalo od ranih jutarnjih casova do posle ponoci, kada su rasprave nastavljane u baru kod Tea (Bei Theo), gde su glavnu rec, s jedne strane, vodili nerazdvojni Fedor Hanzekovic i Vicko Raspor, a s druge, i sa drugim temama Vlada Bunjac. I tako sve do jutra.

Nezavisno od kritika i nagrada (koje su dodeljivali ziriji razlicitih profila), festival u Oberhauzenu mnogo je znacio za afirmaciju onih kinematografija koje ne pripadaju krugu tzv. velikih:pre svega jugoslovenskoj, poljskoj i bugarskoj, zatim latinoamerickim, i drugim mladim zemljama u razvoju. Svoj veliki dug svetske reputacije jugoslovenskog kratkometraznog filma, a posebno "beogradska skola dokumentarnog filma", kao poseban segment uz, na primer kubansku, duguje bas Oberhauzenu.

Tih godina poljski "crni film" i jugoslovenski soc-kriticki dokumentarci borili su se na evropskoj areni za prestiz. Svake godine, pred veliku festivalsku sezonu, selektori iz Oberhauzena (a sledili su ih i oni iz Krakova, Manhajma, Lajpciga) birali su filmove vec tokom rada nacionalnih selekcionih komisija, da bi "iz furune" izvukli jos vruce, sveze, neprikazane polemicke filmove za sledece "Kurzfilmtage in Oberhausen".
Posle velikih bitaka, normalno, nastaje i zamor, pa je i Oberhauzen imao svoje uspone i padove, narocito u vreme velikih studentskih nemira i pojave ulicnog terora. Kao Feniks, ponovo se dizao iz pepela, pa "imidz" koji je Oberhauzen nosio u svetu dokumentarnog filma, nije izbledeo. Izbledeli smo mi. Noseni drugim strujama, pravili smo dela kojima ni sami nismo uvek bili zadovoljni, pa bi bilo cudno da nas drugi cene kao u vreme najvece slave.

Ipak, za istoriju ostaje sve ono sto su u Oberhauzen odneli, ili sta su iz njega doneli, Krsto Skanata, Zivko Nikolic, Bora Sajtinac, Aleksandar Ilic, Zelimir Zilnik - svi oni koje ovde ne mozemo da smestimo, a cine cast sveukupnom jugoslovenskom filmu.

O odnosima nase kinematografije prema svetskoj sceni, posebno kada je Oberhauzen u pitanju, i obratno, o onome sto je Oberhauzen dobio prikazujuci dela nasih ljudi, podjednako vrednih autora i iz Sarajeva, iz Skoplja, Zagreba ili Ljubljane, i iz neizbrisivih ostvarenja iz Beograda i Novog Sada, bice u ovom milenijumu pisane i knjige, disertacije, analize.

Da li nam Oberhauzen, ovogodisnjim programom za 49. Festival, pomalo vraca i dug, saznacemo uskoro. U trenutku kada se oba festivala priblizavaju svom zlatnom jubileju, mozda bi mogla da se ostvari programska razmena "best off": Oberhauzen u Beogradu, BEOGRAD U OBERHAUZENU?

Za filmske prijatelje iz rudarskog Oberhauzena:
SRECNO!

Nikola Majdak