POVRATNIK : LORDAN ZAFRANOVIC


Nije sporno da za svoj nastanak jugoslovenski film ima da zahvali uglavnom onim kadrovima, onoj inteligenciji koja niti je mogla da dode, niti je došla iz samog filma. Stvarali su ga entuzijasti, književnici, teatarski ljudi, publicisti... Film je u tom periodu cvrsto povezan sa strukturama literarnih dela ili sa dramaturgijom klasicnog tipa: ekspozicija-uvod, razvoj dogadaja – zaplet – kulminacija – rasplet... Tek sa pojavom filmskih alternativaca pocinje da deluje generacija mladih autora, školovanih u nas i u svetu, ali stasala ne samo pod mocnim uticajem literature nego i, na prvom mestu, pod uticajem samog filma, (kasnije i sve dominantnijim uticajem televizije, videa), generacija koja i samo školovanje na visokim filmskim školama nastavlja u kontinuitetu svog ranijeg bavljenja kamerom u sferi filmskog amaterizma. Toj generaciji, kao njen vrsan predstavnik, pripada i Lordan Zafranovic. Kreativna geneza generacije kojoj on pripada upucuje, dakle, ne samo na nadovezivanje na kulturne izvore izvan filma nego i na sam film kao kulturno ishodište. Korak dalje, rekao bih presudan za celu generaciju, ucinio je u tom pravcu Zafranovic kome su, svojevremeno, kao materijal za celovecernji film KRONIKA JEDNOG ZLOCINA, poslužili sami njegovi raniji kratki igrani filmovi: AVE MARIJA, MORA, TANGO, POSLEDNJI VALCER... Tako se u filmskoj umetnosti u nas, kao kulturno polazište više ne pojavljuje samo film – film uopšte, nego upravo SVOJ FILM! Autor se zasniva u sebi samom – forma postaje sadržina i suština njegovog semiološkog produkta; semiloška stvar, dalje, krece se po sopstvenim zakonima, pocinje da tece jednosmerno – u supermontaži, ukida se dijalektika i upravo to, taj stvaralacki neposredno doživljeni fenomen ukidanja dijalektike, taj apsolutno hermetican – metafizicki trenutak, indukuje u autoru snažnu potrebu za vracanje na istorijske korene; Zafranovic se laca dokumentarne literarne zaostavštine Mate jakšica DUBROVNIK 41 i nastaje njegova OKUPACIJA U 26 SLIKA!

On ne gradi kule i gradove, vec u proces stvaranja jednog dugometražnog igranog filma unosi iskustva filmskog alternativca – metod porodicnog filma koji se snima u vec postojecim enterijerima, metaforu jagnjeta iz filma AVE MARIJA, svetlost i zracenja dalmatinske obale i mora cije odsjaje je uspeo da naslika kao nijedan autor pre, pa ni posle njega – PAD ITALIJE. Logiku Zafranovicevog umeca inspiriše kod intuitivnih i impulzivnih snovodenja. To su konkretni sadržaji slika i audio-vizuelnih prizora, zapisi s onu stranu mašte, pa otuda nije slucajan nastanak njegovog dugometražnog igranog filma NEDELJA, u kome družina mladih i bespomocnih, i ekskomuniciranih ljudi, završava u autobusu porinutom u more.

Nije teško prisetiti se šta je sve moglo da privuce Zafranovicevu kameru dalekim pejzažima Kine ili traganjima cija je veština ovaplocena u filmovima POSLE PODNE PUŠKA ili LJUDI U PROLAZU.

Sdruge strane, još bez potpunog odgovora ostaje njegov dug i iznuden boravak u Pragu, gradu kome se vraca u najkompleksijim trenucima života, u kome se ucio filmskoj izražajnosti i govornim anatomskim strukturama filma. Nalazeci se u fazi neprekidnog nastajanja, Zafranovic, sigurno je, i sad traga za spojem žarkih dalmatinskih obala sa iskustvima izmenjenog sveta.


  ŽIVOT, FILM, FOTOGRAFIJE : I PARIZ, I KITAJ  

Iznenada, na jedan naš Festival, onaj od pre dve godine, banuo je Lordan Zafranovic. Pojavio se iz svog filmskog izgnanstva, odnekud, rece: iz Praga, gde je tekao svoje nove (a, možda i ranije – FAMU ) stvaralacke, i filmu odane dane. Došao je na mesto na kojem je, nekada, doživeo i pocasti, i pogrde, pred ekran pod kojim su zviždali, i oduševljeno aplaudirali njegovim filmovima.Takav je – film,takvi su festivali,a takva je i publika:malo suza,malo smija : ca su i film,i život,vengo fantažija?Onda se prisetio Lordan kako je,dok su u dvorani zviždali njegovom filmu i on sam , kao jedini moguci tgest , i sam poceo da - zviždi! Tada, bio je to gest ocajnika, i autora spremnog da se suoci sa svojim delom, i sa publikom. Danas, Lordanu je to vec u anegdotskom, slikovitom delu životopisa. Nama, znak iskušenja,mnogih vrsta, koje festivalska predstavljanja filmova stavljaju pred autore.Ili – gledaoce.Zato su na Lordanovu pricu od pre dvadeset, možda i svih trideset godina, gledaoci u dvorani – dok im je prepricavao 'projekciju sa zviždanjem' – uzvratili salvom aplauza, odobravanja i prihvatanja.Racuni su bili namireni,autor se vratio na mesto gde su, i nadalje,moguce pocasti, prihvatanja, aplauzi.Zato je pred gledaocima na 50. festivalu i program filmova,kratkometražnih - dokumentarnih ili igranih – koje je Lordan snimao u vremenima svojih festivalskih iskušenja, ali i drugih nedaca, koje hoce da se upletu u život coveka svojeglavog, mislioca, radnika, nevernog pred stvarnošcu dok i sam ne pokaže svoje otkrice...Reklo bi se:hommage uprilicen da li povodom jubilarnog Festivala, ili uz godine filmskog stvaralaštva ovog autora vicnog na nepristajanja uz oprobane i rabljene obrasce, filmske i životne podjednako, politicke ili ideološke, takodje.Zato je s nama – u svom izgnanstvu ili kraljevstvu, svejedno – filmski stvaralac i filmski izgnanik, istovremeno.

Jer, filmski izgnanik može mnogostruko da bude proterivan – s filma ili, cak, iz domovine, može da bude prokazan od prijatelja ili od kolega s istog, filmskog posla, od kritike i istorije (filma), s festivala ili bioskopskih programa...
A Lordanu se sve to dogadjalo.

Zato svako njegovo pojavljivanje (na ulici, medju znancima, pred festivalskim ekranom, na poslu, uz svoj novi projekat ili film) donosi i pitanje:kakav je to povratak, kuda ga sada vodi put, u kave nove lakrimozne predele, tužnije i samotnije, bolnije i smrtnije (od smrti ništavnije) nego što su cestice Mocartovih zvukova, i placa, kao što su ganutljive i cestice filma što ih skladatelj filmskih zvukova (slušam Lordanove slike) ostavlja za sobom.

Ovi su reci tek zapis o susretima s Lordanom,tamo i ovde, ponekad na nicijoj ili tudjoj zemlji, neprepisana vrpca s džepnog magnetofona, nerazvijen negativ iz foto-aparata, nedoreceni razgovori iz kojih je uvek kidano najteže pitanje o filmu , ili – postojanju (možda:opstajanju). Kao munjeviti zapis, 'blitz-krieg', u kome prašte pojave, slike, reci, emocije, misli...

'Procitaj, proskitaj, i Pariz, i Kitaj' ...

Da li, spokojnije, možemo pomisliti kao se, ipak, uv ek nadje 'svoja zemlja', i pouzdano tlo na kome se (jedino?) može živeti? Da li se putnik-Lordan konacno obreo u postojbini koja ga hoce, i cije je ime:Film? Makar tražio – zavicaj filma – i dalje,još uvek:nakon splitskih ili dubrovackih, zagrebackih ili otockih, jasenovackih ili savskih...prikaza, u Pragu, Beogradu, Krakovu, ili u prošlosti i buducnosti, na zelji ili nebesima,u stvarnosti li filmskoj mašti ...u gradskom dvorištu ili Jadranskom moru, u dalekoj Kini, na stranama Kitaja i izazovima sve daljih postojbina:proskitaj, i Pariz, i – Kitaj...


Zabeležio:N.Lorencin