Istorijat prestižne nagrade, ustanovljenje 1927. koju jednom godišnje dodeljuje americka Akademija za filmsku umetnost i nauku, poznatije kao "Oskar", tokom godina dopunjavao se i širio shodno razvoju i popularizaciji sedme umetnosti. Prvobitne kategorije, u kojima su nagradivani filmovi, pretrpele su prvu vecu dopunu u sezoni 1931/32, uvodenjem kategorije kratkog igranog filma, podeljene na dve podvrste: komedija i drama. Kategorija dokumentarnog filma ušla je u anale "Oskara", 1941.

Poput igranog filma, dokumentarni i kratki igrani film, tokom proteklog perioda, uglavnom su obeležili lošiji filmovi, bolje reci nagradena su mnoga minorna ostvarenja. Iz današnje perspektive i povece vremenske distance, apstrahujuci maksimu da o ukusima ne bi trebalo raspravljati, više od 60% nagradenih filmova pojelo je vreme. Mnogi deluju naivno, jadno i nezanimljivo. Pravo je cudo da su neki uopšte nagradeni. Efemernost pokretnih slika idealno se može uociti u kategoriji dokumentarnog, ali i u kategoriji kratkog igranog filma. Pojedinacni pokušaji inovacija i bljeskova "genijalnosti " vec posle nekoliko godina delovali su smešno, a ponekad i idiotski. Brojni filmovi, koji su bili a još cešce koji nisu ni bili nominovani u kategorijama kratkog igranog i dokumentarnog filma, odoleli su "zubu vremena" i estetskim vrednovanjima trenutka u kome su nastali.

Evo nekoliko primera koji su svima dobro znani. Americka propagandna serija "Zašto se borimo", tacnije prvi film iz serijala pod imenom " Uvod u rat ", dobio je 1942. nagradu "Oskar", ali tu laskavu statuetu mogli su isto tako dobiti i americki "Bitka za Midvej" ili britanski "Slušaj Britaniju" (inace, po svim kriterijumima, sva tri opravdano rangirana u remek-dela koja se izucavaju na svim filmskim školama širom sveta). Sledece godine, 1943, nagraden je izvrstan britanski film "Pobeda u pustinji", a mogao je nagradu dobiti i "Bitka za Rusiju", sledeci film iz serijala "Zašto se borimo "koji je stigao samo do nominacije. Britanski film "Svet je bogat" potpuno je zaobiden 1947, a danas se proucava i hvali kao prelomni dokumentarac, koji je inicirao nov pristup žanru. U kategoriji kratkog igranog filma, 1957. nagradu je dobio Diznijev film "Lov na pume", dok su neshvatljivo zaobideni nominovani kanadski filmovi "Grad zlata" i "Prica o stolici" Normana Mek Larena! Još vece iznenadenje predstavlja nagrada 1964. filmu "Kazals diriguje" na štetu briljantnog "Upomoc! Moj Sneško Belic gori". Sledece godine u dokumentarnom žanru zaobiden je francuski film Frederika Rosifa "Umreti u Madridu ", a nagradu je dobio osrednji americki film "Prica o Eleonori Ruzvelt". U takmicenju dva, izjednaceno dobra filma, "Ratna igra "(dobitnik), i "Zabranjeni vulkani", clanovi Akademije su se odlucili za americki film u odnosu na francuski. Osrednji "Vudstok" trijumfovao je 1970. nad izvanrednim sportsko-biografskim ostvarenjem "Džek Džonson", za koje je originalnu muziku komponovao slavni Majls Dejvis. "Helstremova hronika" je nagradena 1971. umesto remek-dela Marsela Ofilsa "Tuga i sažaljenje". Ozloglašeni dokumentarac " Holivud pred sudom ", o lovu na veštice, koji je inicirao senator Mek Karti pocetkom pedesetih, nije ni imao šanse, 1976. u odnosu na aktuelnu tematiku obradenu u filmu "Okrug Harlan, SAD" Barbare Kopol. Svima nama dragi (makedonski, odnosno, onda jugoslovenski film ) "Dae", Stoleta Popova 1979. izgubio je od danas zaboravljenog americkog filma "Pol Robson". I tako dalje i tako dalje...

Izolacionisticka politika, koju je vodila americka administracija u odnosu na zemlje Istocne Evrope – zemlje socijalistickg lagera – u koje se stalno, slucajno ili namerno, svrstavala i naša zemlja, onemogucavala je Americkoj filmskoj akademiji da vidi remek-dela dokumentarnog i kratkog igranog filma iz Poljske, Madarske, Sovjetskog Saveza i Jugoslavije. Od kraja pedesetih poljska škola dokumentarizma važila je za najbolju. Bila je rame uz rame britanskoj produkciji. Filmovi Lenice, Lomnickog, Borovcika i drugih poljskih sineasta i danas deluju sveže i originalno. Pocetkom šezdesetih naš dokumentarni film imao je veliki uzlet koji je u Americi ostao nepoznat. Kubanski film sedamdesetih ( dela Alvareza i Kortazara ) doneo je nešto novo, kao i iranski dokumentarci iz iste i naredne decenije. Dela nemackih sineasta V. Hercoga i V. Vendersa samo su povremeno videna u Americi, a Holandani su kao i Švedani, sporadicno stizali pred gledaoce izvan domovine. Francuski giganti dokumentarizma Alen Rene ("Noc i magla") i Žorž Franži ("Životinjska krv"), skoro da su nepoznati na severnoamerickom kontinentu. Isti slucaj je i sa nekim Italijanima. Jakopetijem, recimo. F. Rosif i Harun Tazijef su Francuzima svetlali obraz (prvi je crnogorskog porekla, a drugi arapskog ) buduci da su njihovi filmovi stizali do nominacije za nagradu "Oskar". Još gora je situacija sa dokumentarcima iz Južne Amerike. Patricio Guzman, F. Solanas i P. Leduk su poznati samo malom broju filmofila.

Cak i slavni i uticajni americki dokumentaristi poput Vilarda Van Dajka i Frederika Vajzmana zaobideni su iz neshvatljivih razloga pri nominacijama ili pri izboru nagradenih filmova. Od holandskih sinesta – dokumentarista, osim Jorisa Ivensa, nikako ne bi trebalo zaboraviti imena Berta Hanstre i Van den Horsta. Francuz Fransoa Rešenbah snimio je 1976. remek – delo "Seks o'klok SAD" (videno na FEST- u 1977) koje još uvek slovi za najbolju studiju americkih ludosti, idiotluka, perverzija i samodovoljnosti.

U svetlu svega pomenutog, jugoslovenski film, uglavnom Beogradska škola dokumentarnog filma ( koja je ispekla zanat kroz mukotrpan rad u okviru Kino kluba "Beograd", ali i u otežanim uslovima državne kontrole i stalnog straha od cenzure ) šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih, iako se ,verovatno, nalazio u svetskom, a sigurno u evropskom vrhu ( ciji su uzori bili britanski, poljski i americki avangardni filmovi ), nije imao nikakve šanse za prodor na tržište u SAD. Bolje srece je bila Zagrebacka škola crtanog filma koja je svetski priznata posle nagrade "Oskar" za film "Surogat", 1961.

Poredenja radi, setimo se izvanrednih dokumentarista: Dušana Makavejeva ("Nova domaca životinja"), Krste Škanate ("Uljez", " Nostalgija vampira", "Prvi padež covek", "Odricem se sveta", "Ratnice, voljno"), Milenka Štrpca ("Kiše zemlje moje"), Lordana Zafranovica ("Ave Maria", "Predgrade Ibiza"), Aleksandra Ilica ("Malj" – osobene, univerzalne i vecne metafore o borbi za život), Vlatka Gilica ("Ljubav", "Sizif", "In continuo", "Dan više", "Juda", "Zategni dele"), Živka Nikolica ("Biljeg") i ,u novije vreme, Janka Baljka ("Vidimo se u citulji"). Mislim da njihovi filmovi, pogotovo oni koje sam pomenuo i danas služe kao inspiracija mladim autorima. Ti isti filmovi, takode, služe na cast svojim tvorcima i našoj kinematografiji, a da je bilo pravde ili malo srece, mnogi od njihovih filmova, potpuno zasluženo, bi stigli, bar, do nominacije za dokumentarni film. Politicke igre oko hladnog i toplog rata onemogucile su mnoge od njih da budu prisutniji širom sveta ukljucujuci i SAD.

Nadajuci se da su ta vremena prošlost - pomenulo se ne povratilo se - želim svim aktivnim dokumentaristima i tvorcima kratkih igranih filmova, da ne klonu duhom i da se ugledaju na uspeh ( prvi, zaista, vredan pažnje ) mladog Stefana Arsenijevica na Berlinalu 2003. Možda ce, i taj "prokleti" "Oskar", ma šta on danas predstavljao, stici i do nas. Mislim da smo ga zaslužili!

Slobodan Arandjelovic