SNOVI OSTAVLJENI U AMANET


Kod planiranja i pripreme tekstova za reprezentativnu godišnju manifestaciju posvecenu jugoslovenskom dokumentarnom i kratkometražnom filmu, zapravo za što bolji i potpuniji katalog, urednici se trude da namerno zaborave nekoliko stranica, priželjkujuci da za rubriku koja nosi naziv i n m e m o r i a m ne bude ni potrebe, ni povoda, ni tekstova. Ali, avaj...

Pedesetogodišnjica festivala, to je jedan drugi period i normalno je ocekivati da su mnogi stvaraoci otišli na dugo putovanje bez povratka, ali svojim vrednim delima ostali su prisutni za poštovaoce i nastavljace.

Zlatni jubilej beogradskog filmskog festivala, pored takmicarskog dela, imace i svoju veliku retrospektivu filmova koji su ostavili duboki trag u sveopštem jugoslovenskom filmskom stvaralaštvu, ne izgubivši ništa i od svojih nacionalinih obeležja i vrednosti. Mnogi filmovi, za koje smo mislili da ih znamo napamet, otkrice možda, sada posle pola veka (i te kakvog veka?) neke svoje nove kvalitete, prorocanske, opominjujuce, kreativne. Ili možda slabosti. Možda ce u novonastalim situacijama i vreme uciniti svoje, pa kao što briše ljude, pokazace da je po neki trud bio uzaludan. U svakom slucaju, proucavajuci ideje ispisane na filmskoj traci, imacemo i partnere za razgovor jer, se ocekuje i izvestan broj gostiju iz Evrope, upravo onih koji su nas (sve bivše ''jugose'') podržavali i ubedivali da se razmahnemo u saopštavanju svojih slobodnih misli, da ideje pretocimo u pokretne slike i pošaljemo ih svetu.

Poslednja decenija donela je neka nova merila, nove poglede na svet, nova polazišta. Srpski sineasti (oni cija dela cemo ponovo valorizovati u hramu koji se zove Kinoteka) proredili su svoje redove, ustupivši mesto nekim novim klincima koji barataju novim idejama, medijima, tehnologijama. I novom strašcu.

Uprkos želji da se više govori i piše o prošlim i sadašnjim ostvarenjima, nazovimo ''to'' o filmovima, ma da o filmu-filmskoj traci može još jedino da se sanja, one prazne stranice kataloga ce nažalost ipak biti ispunjene. Izmedu dva jugoslovenska festivala dokumentarnog i kratkog filma nekoliko sjajnih umetnika i pregaoca otišli su iznenada, takoreci bez pozdrava, a za njima, pored znacajnog opusa, ostali su neki tek zapoceti ili nedovršeni projekti.

Zlatni jubilej jednog od najstarijih festivala u Evropi, poznat kao ''jugoslovenski'' ili martovski, od sledece godine dobice novu formu, novo ime, nove sadržaje. Prema svecu i tropar. A filmovi naših prijatelja, kolega, filmskih sapatnika, ocekivace nas da bi se još jednom suocili sa njihovim snovima.

Nikola Majdak


BOŠKO BOŠKOVIC

DEJAN ÐURKOVIC

BRANISLAV-BRANA JOVANOVIC

ALEKSANDAR MARKS

VIDOSAV NOVAKOVIC
 BRANISLAV OBRADOVIC

NIKOLA POPOVIC

NIKOLA RUDIC

JOVAN ŽIVANOVIC


 


  BOŠKO BOŠKOVIC  
 

 
Za studente filmske kamere na Fakultetu dramskih umtnosti profesor Boško Boškovic bio je, jednostavno:Bole. A bio je naocit covek, i držao je do svoje stasitosti, do pojave, do lika krepkog gospodina sa svilenim šalom oko vrata, i negovanim brcima. Pamte ga generacije sada veoma znanih filmskih snimatelja, direktora fotografije:Gluša (Milorad Glušica), Peda (Predrag Todorovic), Turcin (Veselko Krcmar), Rade (Radoslav Vladic), Colak (Milutin Colakovic)…Njima – i mnogim drugim studentima – prof. Boško Boškovic predavao je Osnove filmske režije,predmet ciji je sadržaj imao da potakne filmske snimatelje da, uvek, razmišljaju i kao – reditelji. Kako bi time svoj deo posla obavili na zadovoljstvo – reditelja.I bolje, doslednije, efikasnije vlastitu ‘režiju filmske fotografije’ (jer,nema fotografije bez režije!) ucinili saobraznom,i podobnom filmu koji se ispreda pod njihovom kamerom.

Bole je najpre diplomirao, 1952, na beogradskoj Visokoj filmskoj školi, potom je režirao u pozorištima na Cetinju i Podgorici (nagrade za postavku ‘Šcepana Malog’, prvu režiju ovog Njegoševog speva), poceo da snima i da, ubrzo, postane nastavnik na Akademiji za pozorište, film i tv u Beogradu.Bio je pažljiv profesor, sa darom da prihvati i razume studenta, strpljiv. Prvi dokumentarni film,’Kamenom zarobljeni’, iz 1959. godine doneo mu je na festivalu u Puli nagradu, i poznanstvo sa snimateljem Stevom Radovicem, darovitim, kažu – majstorom filmske fotografije ciji kadar sažima elementarnu izražajnost i snagu.To se potvrdilo i u prvom igranom filmu Boška Boškovica,’Nebeski odred’, ekranizaciji dramskog teksta Djordja Lebovica iz 1961.(film je snimljen u korežiji sa I.D.Nikolicem), u kojem reditelj i snimatelj izuzetno skladno saradjuju, te se kadar puni stalno novom energijom, do stilski veoma doteranih kompozicija fotografije – kadra, i svetla, dramaticno ‘postavljenog’, ili izvedenog iz dramskog cina, upravo – prosvetljujuceg u odnosu na zbivanje.Boško Boškovic uradio je još dva dugometražna igrana filma,1965. koprodukcioni ‘Ubica na odsustvu’ i 1969. ‘Bijeli vlakovi’ (koreditelj:K.Petzold). Okrenuo se pedagoškom radu, za svoje studente pripremio i 1981. godine štampao udžbenik ‘Osnove filmske režije’ (izdanje Univerziteta umetnosti u Beogradu) i na odredjen nacin zaokružio svoje odmereno, ali upecatljivo filmsko delo. Ponajviše se zalagao upravo u radu sa studentima, sa željom da ukaže na posebnost i veštinu rada reditelja u filmu, na odredjene zakonitosti koje moraju da prate njegov rad i iz koji proistice valjano, suvislo i organizovano filmsko delo. Ova obuhvatna i zamašna knjiga postavlja i licne, autorove poglede na konstruisanje filmskog kadra i celine filmskog dela narocito prosudjivane zadacima i znacajem snimatelja: forme dinamickih i staticnih odnosa, kadar i montaža, dramatika kompozicije kadra, citljivost i izražajnost kadra… sve same osnove na kojima se reditelj izražava a filmsko delo gradi.Knjiga prof. Boškovica znacajan je udžbenik, praktikum filmske režije, i ona upotpunjuje mnoga neispunjena mesta u našoj literaturi o nauku režije. Danas,uz Boletovu knjigu poredjana su i novija dela, domaca i strana, ali ovo autenticno – pedagoškim radom kristalisano a studentima i njihovom filmskom obrazovanjuu namenjeno delo, nosi snagu jedne licnosti, njene elaboracije fenomena filmske režije, i upute ‘staležu’ filmskih snimatelja, ciji rad neposredno savladava zahteve, ili – teret režije.

Profesor Boškovic umro je pocetkom godine, a secanja na njegov lik, i rad sežu do onih dana koje zovemo:pocecima. Od Visoke filmske škole do buduceg Fakulteta dramskih umetnosti, i od dokumentarca do – filmskog udžbenika.

N.L.

 


pocetak strane / top


  DEJAN ÐURKOVIC  
   
(1931-2003)

....Bilo ih je trojica musketara sa klase profesora Vjekoslava Africa, pedagoga koji je pripadao kamenom dobu naše kinematografije, a njih trojica – Babic, Draškic i Ðurkovic- bili su najviše impresionirani strašcu svog profesora da se igra otrovima, onim pravim, kao pasionirani toksikolog. To ce, na neki nacin, ciniti i njih trojica, u svom kasnijem umetnickom radu: Babic kroz filmsku satiru, Draškic jezikom paprene pozorišne komedije, a Dejan Ðurkovic ce biti ''trovac'' javnosti u najširem dijapozonu, mešajuci prah filma, pozorišta i pamfleta, sve do nastanka impresivnog ciklusa kratkih igranih filmova, ispunjenih apsurdima koji danas deluju prorocki. Njihov jedini zajednicki nastup bio je slavna ''Brucošijada'' u Domu Sindikata (na kojoj su nasmejani milicioneri delili mandarine studentima, na koje ce uskoro zamahivati pendrecima tamo kod Podvožnjaka !).

Ðurkovic i Žilnik našli su se, sa kamerama u dvorištu Kapetan Mišinog zdanja, da snime Stevu Žigona u životnoj ulozi Robespjera. Žilnikov film bio je pravljen sa više vere (jer je verovatno rede dolazio u pozorište od Ðurkovica, koji je odavno apslovirao našu ''rokoko restauraciju'' na daskama koje ne znace baš uvek i život). Ðurkovicev film o lipanjskim gibanjima, ''Za i protiv za'', bio je uzbudljiv ali i dvosmislen, baš kao i njegov sledeci dokumentarac ''Socijalni eksperiment'', posvecen neuspelom studentskom štrajku gladu.

Africevi musketari rano su digli ruke od Micunovicevog ''crvenog univerziteta'' i sve su manje verovali Marksovoj ideologiji, pa su inspiraciju potražili kod Domanovica i Nušica, ciji su im pogledi na svet bili mnogo bliži.

Ono najvažnije recimo na kraju: u godinama koje su prthodile 1968, kao njen nagoveštaj, zapoceo je Dejan Ðurkovic svoj kljucni autorski ciklus kratkih igranih filmova – ''Anabelin san'' (1966) i ''Psihodelikt'' (1967) – zaokruživši ga, odmah posle lude lipanjske cajanke, filmovima ''Presadivanje osecanja'' (1969) i ''U pravcu pocetka'' (1970). To su dela originalnih ideja, inteligentne dramaturgije i apsurdnog humora. Zasnivaju se na paradoksima, kojih je u životu bivalo sve više. Dejan Ðurkovic je kreirao jedno apsolutno originalno filmsko štivo, delimicno neshvaceno u našoj sredini, ali velikog odjeka na evropskim filmskim festivalima, posebno u Nemackoj, u kojoj su uvek imali sluha za beogradski filmski nadrealizam, nagradujuci nas u Manhajmu, Oberhauzenu, Berlinu...

U ''Anabelinom snu'' ispricao je jednu bunjuelovsku pricu o diskretnom šarmu bružoazije na srpski nacin, prateci starog pastira koji sa svojim stadom, preko brda i dolina, stiže do gradskog frizerskog salona, upoznajuci nas – mnogo surovije od Ðilasa – sa predstavnicima jedne ''nove klase'' i sa njenim cobanskim poreklom. Mnogo pre bajke o kloniranju, prikazao je muškarca koji ostaje u drugom stanju, bezgrešnim zacecem, a izlaskom tenkova na ulice (što je, tada delovalo kao bap-humor!) predvideo je i ono što ce se uskoro dogadati na beogradskim ulicama...

E, onda je pocela hajka na ''crni film''. Ponovo gledanje kratkih igranih filmova Dejana Ðurkovica pravo je otkrice za novu generaciju sineasta. Time bi i Dejan Ðurkovic, konacno stekao zasluženo mesto medu klasicima srpskog filma!

Slobodan Novakovic
(iz govora održanog na komemoraciji u Jugoslovenskoj kinoteci)

 

 

pocetak strane / top


  BRANISLAV-BRANA JOVANOVIC  
   
(1933-2002)

Malo je ljudi u svetu filma, pogotovu u tzv. ''osmoj umetnosti'', koji su iza sebe ostavili tako znacajan opus a da se o njemu nije govorilo iskljucivo i bez rezerve kao o vrhunskom likovnom umetniku. Brana Jovanovic je bio covek neverovatno skroman. Umeo je u životu samo jednu stvar da cini bez roptanja – da radi, radi i ovaplocuje svoje svetove, cije vrednosti je malo ko umeo pravilno da oceni.

Branislav Jovanovic roden je u Beogradu, diplomirao je arhitekturu, ali se posle studija aktivno bavio novinarstvom, ilustracijom, kinematografskom animacijom, stripom. Bio je clan redakcije MOZAIK, a zatim dugogodišnji saradnik vecine Politikinih izdanja – POLITIKIN ZABAVNIK, ILUSTROVANA POLITIKA, RADIO REVIJA i drugima, a najduži period svog radnog veka proveo je kao izuzetno vredan ilustrator i urednik BAZARA, Opremio je veliki broj knjiga, ucestvovao na brojnim izložbama, festivalima, konkursima, salonima. Dvostruki je dobitnik ZLATNOG PERA za ilustraciju i dizajn, nosilac brojnih priznanja za rad u oblasti ilustracije i filma. Nagrada za životno delo udruženja primenjenih umetnosti i dizajna.

U svet animiranog filma Brana Jovanovic je ušao pre cetiri decenije i nije sacekao trenutak da sa svojim saborcima proslavi i ovaj jubilej. 1964. godine, u tadašnjem SAF-u AVALA (Studio za animirani film), korežirao je i realizovao scenografiju u filmu ITD sa kolegom iz sveta karikature Dragutinom Milanovicem. U tadašnjem SAF-u realizovao je uspešne scenografije za više crtanih filmova (AJKULA NEŽNA SRCA, ROBINZON, KONFEKCIJA, PRINCEZA-PLACLJIVICA), a od sedamdesetih godina saradivao je sa Nikolom Majdakom, pre svega kao vrstan i nezamenljiv scenograf, kao crtac karaktera, storibordista, a cesto i kao glavni animator. U toj saradnji nastali su filmovi: POSLEDNJI SUNCEV ZRAK, TUR-RETUR, VELIKI PRASAK, LJUBAV NA PRVI POGLED, KROS KONTRI, PECANJE (mini serija u kojoj je glavni junak bo Rista Glista), NOCNA STRAŽA, MOKRI SNOVI, NAMIGIVANJE, POSLEDNJI TV DNEVNIK...U ovom poslednjem, pored osnovne ideje koju je nosio film – vreme opšteg raspadanja i kolapsa covecanstva – Jovanoviceva funkcionalna scenografija je odigrala veoma važnu ulogu.

Ovaj nenadmašni slikar pozadina (diplomirani arhitekt!) radio je i sa drugim autorima. U studiju BIKIC, pored zapaženih EPP poruka, pripremao je scenografiju za dugometražni crtanjac KAPETAN DŽON PIPLFOKS, koji je trabalo da režira Veljko Bikic, ali je projekat ugašen preranom smrcu reditelja i producenta. Za Miroslava Jelica, tj. za njegov film SIC TRANSIT... Brana Jovanovic je realizovao pozadine (BACKGROUDS) koje su mu donele Zlatnu medalju Beograd na 44. festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma.

Ovde nisu pomenuta ucešca u filmovima DUGME St. Živkova, MASKIRANJE Vere Vlajic, a pored drugih i nezavršeni projekti DRAKULA NA BRODVEJU, SLOVENSKE LEGENDE, RIGA OD FERE koje je planirao sa Majdakom.

Smrt Brane Jovanovica, umetnika cije su briljantne scenografije krasile svaki film kome su bile namenjene, nezamenljiv i nenadoknadivi je gubitak i za jugoslovensku animaciju, podjednako kao i za svet ilustracije.

Nikola Majdak
 
pocetak strane / top


  ALEKSANDAR MARKS  
   
(1922-2002)

Roden je u Cazmi (Hrvatska), diplomirao likovnu akademuju u Zagrebu. Jedan je od glavnih stubova tzv. ''Zagrebacke škole crtanog filma''. Animacijom se bavio još od daleke 1952. godine, radeci razne poslove u produkciji ''crtaca'', sve dok nije skrenuo pažnju na svoj crtacki talenat. Bio je glavni crtac u filmu NESTAŠNI ROBOT, KAUBOJ DŽIMI'' i CAROBNI ZVUCI (sva tri u režiji Vukotica), koji su posle kanskog festivala otvorili vrata zagrebackim autorima u svet. Veliki upeh postigao je u filmovima Vatroslava Mimice: SAMAC, HEPI-END, INSPEKTOR SE VRACA KUCI, KOD FOTOGRAFA, JAJE, MALA HRONIKA, TIFUSARI. U nekim od ovih filmova glavni animator je bio Vladimir Jutriša, što ih je povezalo u umetnicki tandem koji je od 1960. godine zajednicki potpisivao veliki broj znacajnih crtanih dela: PROLJETNI ZVUCI, KRITIKUS, METAMORFOZA, MODERNA BASNA, MRAV DOBRA SRCA, MUHA, SIZIF, MALA SIRENA, PAUK, MORA, POGREBNIK, CRNA PTICA, OPSESIJA i tako dalje. R. Munitic kaže: ''Njihovi filmovi MUHA, PAUK, SIZIF i drugi cine poseban ciklus oniricke strave, jedinstven u modernoj animaciji.'' Ova dva velikana, MARKS i JUTRIŠA, koji je ranije umro, ovencani su ogromnim brojem najznacajnijih domacih i svetskih priznanja.

Nilola Majdak

 
pocetak strane / top


  VIDOSAV NOVAKOVIC  
 

Prema navodenju dr Petra Volka u knjizi 20. VEK SRPSKOG FILMA (izdanje Instituta za film, Beograd, 2001.). Vidosav Novakovic, osnivac i višegodišnji direktor FRZ ''BEOGRAD'' snimio i dokumentarni film BICE TO! Uzbudujuca je ta cinjenica da se, pored ostalog, bavio i neposrednim kreativnim radom na filmu i da je, suprostavljajuci se dolasku novih, elektronskih tehnologija, snimio i svoj film. Govorio je na konferencijama za štampu, zalagao se na sastancima strucnih tela i kolegijuma producenata za ideju Festivala jugoslovenskog dokumentarnog i kratkometražnog filma na kome nece biti video i televizijskog filma, jer je nemoguce, bilo na komercijalnom bilo na estetskom planu, mešati ili izjednacavati ta dva oblika filmske proizvodnje cistu filmsku i video produkciju! Zapamtili smo ga kako strasveno opominje prisutne da je ugrožena ne samo proizvodnja nego i sama filmska kultura, posebno kada na jednom tradicionalnom filmskom festivalu pocinje da se pojavljuje i video! Pretio je da ce svoje filmove, radene pošteno, kako je isticao klasicnom filmskom tehnologijom na 35mm traci povuci sa Festivala, što je konacno i ucinio. Bio je to individualan, lican cin ''poslednjeg Mohikanca''. Ogranicenja i visok zahtev koji nam je Vid postavio poklekli su pred naletom novog vremena pred kibernetskim instalacijama, logikom i estetikom video-produkcije.

Došli su neki ''novi klinci'' koji svoje audio-video zapise snimaju na nov nacin, koji stvarnost još od malih nogu posmatraju kroz okvir malog TV ekrana i ciji filmovi i na Festivalu kratkog metra pocinju beskonacno da traju... Prateci, medutim, svoje kinesteticko culo, Novakovic nas je neprekidno podsecao i opominjao da je filmska umetnost spektakl oblikovan dejstvima prirodnih fenomena, da postoji spontana i iracionalna veza izmedu filma i prirode, da negde duboko u svesti postoji fascinacija i opsesija samom prirodom koju kamera nastoji da prenese na veliko platno. Po principu: jedan covek jedno ostrvo, snimio je Ivo Laurencic, u produkciji FRZ ''BEOGRAD'', citavu seriju dokumentarnih filmova posvecenih jadranskom ostrvlju - VIS, PAG, BRAC, HVAR, KORCULA, KRK, LOŠINJ, BRIONI, CRES, MURTER I KORNATI, RAB... Prirodno su u tom poduhvatu sjedinjene fotografija klasicne filmske trake i umetnost kamere dok su u pisanju scenarija ucestvovala istaknuta imena jugoslovenskog filma - Srdan Karanovic i dr. Prvi put smo na našem Festivalu videli nešto što ne lici na golu i stereotipnu turisticku propagandu nego na nerazlucivo jedinstvo filma i umetnicke, stvaralacke moci autora.

Zaslugom Vidosava Novakovica, u FILMSKOJ RADNOJ ZAJEDNICI ''BEOGRAD'' pocinju da se bave animacijom i Veljko Bikic, koji kasnije osniva svoj studio animiranog filma, Slobodan Milic i Gane Milanovic koji se smenjuju u realizaciji mnogih Vidojevih ideja, kao i mnogi drugi autori beogradskog kruga.

Filmski poslenik Vidosav Novakovic, za koga je bavljenje filmom bilo isto toliko organizaciono i produkciono koliko i filmsko-estetsko i moralno pitanje, pokazao nam je šta sve može da postigne stvaranje filma i okupljanja ljudi kada su usmerena na predmet koji se voli.
  pocetak strane / top


   BRANISLAV OBRADOVIC  
 
(1950-2002)

Valjevac, novinar i umetnik, urednik lista NAPRED, karikaturista sa velikim iskustvom. U njegovom bogatom crtackom opusu upisano je i nekoliko animiranih filmova. Jedna je od licnosti koje su obeležavale kulturni život Valjeva. Clan poznate ''musketarske trojke'', sjajnih crtaca koji su svojim oštrim perom ispisivali, crtali i karikirali nesvakidašnje pojave u našem društvu. Pored Brane Obradovica, tu su još Duško Arsenic i Brana Nikolic, od kojih svaki za sebe svoj talenat ispoljava i na drugim stranama (pozorišna scenografija, ilustracija, grafika, štamparstvo, strip), a i crtani film im je blizak. Obradovic je potpisao mini-komediju OSTRVCE (produkcija Dunaf film, glavni animator Vlada Stanic, ton Radivoje – Raša Vujic).

U OSTRVCU, koji je raden po njegovom scenariju, on je dao i glavni crtež i scenografiju. Kao crtac i animator ucestvovao je takode u filmu GUBITNICI, satiricnoj pricici o našim naravima u društvu koje ponire. Branislav Obradovic dobitnik je veceg broja nagrada za karikaturu (dva PJERA), i u zemlji i u inostranstvu. Smrt ga je zatekla na pripremi novog albuma karikatura.

Nikola Majdak
 
pocetak strane / top


  NIKOLA POPOVIC  
 

Nikola Popovic je bio jedan od onih ljudi neverovatne mladalacke energije za koje ste ubedjeni da nikada ne mogu da nestanu sa ovog sveta. Beše to Crnogorac oštrog pogleda, koji se poigravao jezickim patosom svog naroda, samoronican, duhovit, macjeg hoda, zaljubljenik u film, koga je konacno i cinicno, taj film i dotukao. Upoznali smo se na snimanju filma "Beštije" Živka Nikolica i crno-bela fotografija na kojoj smo moja majka Mirjana Kodžic, Mija Aleksic, Nikola i ja još uvek stoji iznad mog radnog stola. Poslednjih deset godina radili smo na scenariju za igrani film o Jeleni Savojskoj, "ženi dva svijeta", Nikolinoj strasti i nesreci. Preživljavali smo sankcije, udare, raspade, bombardovanja, moja ucestala materinstva, njegovu trostruku radost što je postao deda, sretali se u Beogradu, na Cetinju, Parizu i uvek, uvek se iskreno smejali do suza. A nije bilo vreme za smeh. Radili smo u njegovom salonu, na izrezbarenom indijskom stolu, koji je doneo iz Rusije, posle jednog od stotine snimljenih filmova na kojima je bio nevidljivi mag, direktor filma, otac filmske porodice, onaj koji je sve držao na okupu. Oko nas fotografije Nikole sa najvecim evropskim rediteljima, glumcima, licna istorija filma, kovceg uspomena i prica sa snimanja, od Italije, Francuske, svih mesta nekadašnje Jugoslavije, do Rusije. Kada je prvi put posle poslednjih ratova otišao u Hrvatsku, vozac na nocnoj liniji Zagreb-Zadar ga je prepoznao i castio ceo autobus, presrecan što može da se oduži Nikoli Popovicu, kome je još kao vojnik bio vozac na snimanju "Bitke za Neretvu"...Emira Kusturicu je izvukao sa vojnog roka i angažovao na snimanju filma "13. juli", mladog Lauševica takodje, Mirjanu Kodžic ubedio da ne napusti snimanje filma "Usijanje", Šijanov prvenac "Ko to tamo peva" u ciji je uspeh malo ko u ono vreme verovao, realizovan je zahvaljujuci tom istom Nikoli , koji je glumce svakog dana prebacivao autobusom na lokaciju u Deliblatskoj pešcari i uvece vracao kucama, kako bi se uštedelo na ogranicenom budžetu filma. Njegova strasna ljubav prema porodici, ženi Valeriji i sjajnoj deci, danas uspešnoj u svetu, od Njujorka do Pariza, bila mi je uzor svih ovih godina. Sedeli smo zajedno na projekciji njegovog dugometražnog dokumentarnog filma "Preci i potomci" u tami doma Sindikata, pre no što je dobio gran pri za ovaj film na martovskom festivalu kratkometražnog i dokumentarnog filma u Beogradu i gledajuci ga u pojedinim kadrovima, shvatila sam da starog kralja Nikolu nikada ne bi vratili u domovinu da nije bilo Nikole Popovica. Italijanskom vojniku koji nije mogao da veliki sanduk kralja Nikole ubaci u vojni transporter samo je rekao unoseci mu se u zenice, "Znaš li ko unutra leži? Tvoj ded!" i vojnik je prestajao u avionu dva sata, prikovan sandukom, rukama ga držeci... Na jednom od prijema u italiji, mimo protokola prišao je unuku italijanske kraljice Jelene i uhvatio ga za ruku. Kada ga je kraljevski unuk iznenadjeno pogledao, Nikola mu je mirno rekao da je to ucinio jer je on dete u njegovom buducem filmu. Savojac je samo nemo zaplakao...Nikolina spontanost u ophodjenju sa svim clanovima filmske ekipe, sa pravim kraljevima u životu, politicarima, glumcima, rediteljima, kao i sa fizickim radnicima na snimanju, superiornost u ljudskim odnosima, i taj bogomdani dar da oraspoloži, obodri, nasmeje, razgali, razveseli, otopli, razreši situaciju, mnogo je više od zvanja direktora filma, sa kojim je otišao na onaj svet. Miša Radivojevic mi je jednom rekao da se zahvaljujuci Nikoli, po prvi put u svojoj rediteljskoj karijeri, osecao kao Bog na snimanju, jer je sve bilo besprekorno organizovano, kao u najvecim holivudskim studijima...To je bio Nikola Popovic. Moj drugi otac, veliki prijatelj, divan saradnik, covek kome je film bila sudbina, koji je ceo život posvetio organizovanju stotine snova drugima, a sam nije doživeo da režira svoj san. Mi, koje je zarazio svojom strašcu, ucinicemo sve da njegova Jelena Savojska ugleda svetlost dana. Zbog Nikole. Zbog covjeka.

Maja Volk


  pocetak strane / top


  NIKOLA RUDIC  
 
(1934-2002)

Jedan od pionira srpske animacije, novinar, karikaturista, slikar, urednik humoristickih listova, Nikola Rudic, roden je u Bjelovaru (Hrvatska). Na beogradskoj Akademiji za primenjenu umetnost studirao je i diplomirao slikarstvo. Od najranijih, studenskih dana, bio je saradnik humoristickog lista JEŽ. Od te 1953. godine radio je na mnogim dužnostima od novinarske, ilustratorske, preko karikature sve do položaja glavnog urednika. Na poziv Nikole Majdaka, a zajedno sa kolegom Predragom Koraksicem, bio jedan od prvih ucesnika i boraca za stvaranje studija crtanog filma u Beogradu. Prvi koraci i ohrabrenja dogodili su se 1962. godine, a vec sledece, na desetom festivalu kratkog filma u Beogradu, potpisuje crtež i animaciju u dva filma, COVEK OD KREDE i SOLISTA. Posle nekoliko samostalno realizovanih TV reklama, Rudic sa kolegom Radetom Ivanovicem, takode karikaturistom u JEŽU, formira samostalni studio AF, kroz koji su realizovali veci broj crtanih filmova i ekonomsko-propagandnih poruka, a saradivali su i sa drugim producentskim kucama – DUNAV FILMOM, novosadskom NEOPLANTOM. Njihova najznacajnija crtano-filmska ostvarenja su APLAUZ ZA NJ.V., zatim ANATOMIJA, ŽIVOT U RUŽICASTOM, CRVENKAPA, a narocito CRNI DAN i RAT I MIR NA SLIKAMA MILICA OD MACVE, uz brojne druge. Nikola Rudic i Rade Ivanovic su zajednicki potpisivali i scenario, i režiju, crtež, animaciju, scenografiju, pa cak i kameru. Za svoje filmove više puta su nagradivani (Teheran., Njujork, Beograd....).

Za vreme dok je radio u JEŽ-u kao karikaturista i kasnije kao glavni urednik cesto je bio kritikovan od politickih struktura, bio je i u nemilosti, ali je sve izdržao i iz rada u redakciji povukao se kao castan covek.
Posle penzionisanja sasvim se posvetio slikarstvu, pa je i tu, kao i u karikaturi i animaciji, stekao znacajan ugled i na medunarodnom planu.

Momo Kapor je rekao za njegovo slikarstvo: ''Družeci se sa Rudicevim pastelama, znaci odmarati se od pretencioznoh likovnih revolucija i prevrata – uživati u cistom, nepatvorenom doživljaju, koji itekako, nosi u sebi izraziti znak i pecat autora i njegove umetnicke licnosti.''

Nikola Majdak
  pocetak strane / top


  JOVAN ŽIVANOVIC  
 

Reditelj, scenarista i scenograf (Zemun, 20.6.1924.). Na konkursu preduzeca ''Avala film'' primljen za asistenta reditelja, režira od 1948. godine (dokumentarni film ''Prvi letovi''). Težeci angažovanom dokumentarizmu realizira ''Ljude iz zadruge'' 1950, meduljudskom politickim odnosima na selu u doba dirigovane kolektivizacije, što dovodi do sukoba sa ''Avala filmom'' i jedne od prvih polemika u jugoslovenskoj kritici. Nakon nekoliko namenskih filmova, angažiranom dokumnetarizmu se vraca filmom '' Vrati se u zavicaj'' 1955, o promenama na selu. Na igranom filmu debituje u korežiji sa M. Stefanovicem - prvim jugoslovenskim angažovanim projektom ''Zenica'' 1957, društvenom dramom o nagloj industrijalizaciji u kojoj izbegava pateticnost o ''graditeljima novog društva, prikazujuci ih kao ranjiva bica; time stvara svojevrsni žanr u domacem filmu, a sebe prestavlja kao autora sasvim obicnih i uverljivih filmova o našim ljudima i našem vremenu''. Sukob osecaja i dužnosti u filmu ''Te noci'' 1958, sugestivno ambjentiranom u palanci u koju prodire industrijalizacija, ostaje na razini naznake problema. ''Cudna devojka'' 1962. po romanu ''Izlet u nebo'' Gordane Olujic, sa Špelom Rozin u naslovnoj ulozi, pocetak je saradnje sa scenaristom Jug Grizeljom - ''grafiti'' u životu studentske omladine u trendu ''traganja za istinom o mladoj gneraciji'', ujedno njegov najveci uspeh. Koprodukcijom ''Ostrva'' 1963. sa E.Sommer i P. Van Eyckom, produbljuje zanimanje za psihologiju i dileme mladosti, dok je film ''Uzrok smrti ne pominjati'' (1968. režiser i scenograf) - memento poginulima u ratu po scenariju B.V. Radicevica njegovo jedino udaljavanje od savremene tematike. Prema scenarijima Ž. Lazica realizira dva filma: ''Kako su se voleli Romeo i Julija'' (1966. i scenograf), o mladalackoj ljubavi koju guši skorojevicka netrpeljivost, i ''Naivko'' (1975), o naivnom slikarstvu, jedan od pokušaja stvaranja savremenog komercijalnog filma. I preostali njegovi filmovi, ''I bog stvori kafansku pevacicu'' 1972, posebno ''Radio Vihor zove Andeliju'' 1979, savremene su price lakog žanra, u kojima prevladavaju elementi komedije, kako sam kaže, ''pop filmovi'' koji oznacavaju pocetak filmske i televizijske ''selomanije'', najavljujuci ujedno takozvanu novokomponovanu komediju iz osamdesetih godina.

Mi. Vic (''Filmska enciklopedija'')
  pocetak strane / top